Kako da prodate i kupite stan i organizujete selidbu – 1. deo (donošenje odluke)

>>> Naslovna fotografija – autor Andrej Nihil , Novi Beograd

Živimo u završnoj fazi tranzicije iz totalitarnog komunizma i socijalizma u neoliberalni kapitalizam. Sama tranzicija previše dugo traje da bismo poverovali da će nas ikad dovesti u ono čemu kao društvo većinski težimo, a to je da budemo jedna od zemalja članica Evropske Unije. Čak toliko dugo da ćemo izgleda pre doživeti njen raspad, sa glavnim članicama koje su već istupile iz nje ili su na putu da to učine, razočarane time što se pokazalo da EU po mnogim pitanjima nije položila na testu, odnosno da nije bila u stanju da pruži podršku svojim članicama kada im je to je to najpotrebnije.

Prvo proleće u novom komšiluku.

Pa ipak, iako naši „lideri“ iz bivših-bivših, bivših i sadašnjih vlasti više ni ne kriju da nas nikad neće primiti u tu zajednicu, mi ipak svoje zakone prilagođavamo zakonima Evropske Unije, u tome smo zaista revnosni i brzi, čak, toliko brzi da se mnogi zakoni donose preko noći, a da prethodno nije bilo nacrta zakona sa mogućnošću javne diskusije i izglasavanja, samim tim ni preispitivanja da li je to za nas dobro. Nije da na ovom blogu želim da se bavim politikom, ali želim da objasnim zašto sam temu džentrifikacije pokrenula na svom blogu i dovela je u vezu sa kupoprodajom stana.

Jesen i novi pogled na svet.

Jednostavno zato što su i po tom pitanju donešeni zakoni koji su mene lično naterali da, dok je još koliko-toliko vreme, izbegnem sudbinu ljudi koji to nisu uradili na vreme i našli se na meti izvršitelja koji im oduzimaju nekretnine i drugu imovinu, za koje više nisu u stanju da plaćaju ni račune, ni poreze, ni troškove održavanja.

Beograd se širi, ali nove generacije ljudi sa novcem ne žele da se doseljavaju na njegove obode, već teže da se skuće u centralnim gradskim opštinama. Ovo nije ništa novo u zemljama neoliberalnog, ali i drugih formi kapitalizma. Razlika je jedina u tome što su te zemlje ove „bolesti“ odbolovale i uglavnom prebolele davnih dana. Mnogi moji prijatelji i poznanici ne razumeju šta znači vreme u kome živimo, šta znače tranzicija, otvaranje poglavlja i borba za članstvo u Evropskoj Uniji. Oni Evropsku Uniju vide kao zlatnu granu koja će nam, ako je se domognemo, magično rešiti sve finansijske probleme i omogućiti da živimo po evropskim standardima. Istovremeno, oni bi želeli sve povlastice iz komunizma i socijalizma da zadrže, a to nikako ne ide zajedno, šta više, jedan od uslova za prijem je upravo da se odreknemo tih privilegija i povlastica. Zapravo, mi smo ih se već odrekli, samo mnogi to još ne shvataju.

Leto i šetnja po novom kraju.

Momenat kada se meni lično upalila lampica i kada sam prvi put saznala za džentrifikaciju, bio je kada je, isto tako preko noći, donesen Zakon o upravnicima, upravljanju zgradama i održavanju zgrada. Da ne bih nadugačko objašnjavala šta ovi zakoni znače, ukoliko vas zanima sami ih dobro proučite, samo ću reći da sam ja shvatila da ovaj zakon, u kombinaciji sa drugim novim zakonima, posebno onim o energetskoj efikasnosti zgrada, znači da ja više neću biti u stanju da plaćam troškove održavanja, račune i porez jer se sve stare cene i troškovi značajno povećavaju, a na njih se nadodaju i mnogi novi. I okolnosti su mi bile takve da sam ostala da živim u stanu koji je mnogo veći nego što je meni realno potrebno i tako sam , pre dve godine, pokrenula proces prodaje svog stana i kupovine novog, manjeg stana.

Dakle, ja sam živela u jednoj od centralnih gradskih opština, u prvoj zoni stanovanja i ekstra zoni poslovanja, u zgradi staroj gotovo 50 godina, koja je je sigurno i pre 10 godina bila zrela za renoviranje, a o svom stanu da i ne govorim. Uprkos redovnom održavanju, i dosta dobrom stanju u kome je sa stan bio, novi Zakon o energetskoj efikasnosti zgrada bi me uskoro prinudio da kompletno menjam stolariju, što je prilično velika investicija, koja za sobom povlači i druge investicije, jer ne možeš samo zameniti prozore i vrata, a ostaviti stare parkete, pločice, kuhinju i kupatilo. Tu se još nadodaju stari liftovi za koje je već bilo govora da ćemo morati da ih menjamo, ali da ćemo isto tako sami morati da finansiramo zamenu, itd., itd.

Nadrealna 2020. godina i pogled s prozora, isto tako dramatičan kao i sama godina, sa čestim promenama vremena.

Tako sam rešila da se oprostim od 48 godina života u tom stanu i u tom kraju za koji me vezuju detinjstvo i odrastanje i sve uspomene na meni najdraže ljude, moju mamu, tatu i sestru. I da napravim kombinaciju koja će mi omogućiti da živim lakše i lepše, u skoro duplo manjem stanu, na periferiji grada, u drugoj zoni i još da mi i ostane novca da mogu stan da opremim i da mi i ostane nešto za „ne daj Bože“. U obzir je dolazio samo novi stan, u novoj zgradi, zato što nisam imala ni vremena, ni novca, da uložim u renoviranje stana u opet nekoj staroj zgradi, iako one, poslovično, važe za kvalitetnije.

Rečeno – učinjeno, bile su mi potrebne skoro dve godine da prodam svoj stan i pronađem novi, ovaj u kome danas živim i kojim sam prezadovoljna. Uprkos odgovaranjima prijatelja i komšija, koji su živeli i još uvek žive u vrlo sličnim okolnostima u kojima sam ja živela, njihovim upozorenjima da ću se kajati, ali da će biti kasno, da ću žaliti za starim krajem, da je novi gde idem previše..“ruralan“, previše daleko, previše XYZ razloga, pa još na kub, ja ne da se nisam pokajala, nego smatram da sam napravila najbolju odluku u svom životu i želim i druge da ohrabrim da učine isto jer su prednosti višestruke: sama promena kao promena, u nečemu ste novom, novom stanu, novom kraju, idete novim putevima, nailazite na nove prizore, upoznajete nove ljude; troškovi života su manji – sve je jeftinije; manje strahujete da ćete biti na meti zvršitelja.

Iz ravnice u brda i doline :).

Jednostavno, treba da shvatimo da je sistem u kome živimo postao surov, da su novim zakonima i njihovom primenom omogućeni svi mehanizmi koji će nas na lepši ili manje lep način prisiliti da menjamo svoje navike, uključujući i kraj ili mesto u kome živimo. Ja ne kažem da se ja sa tim slažem, niti da mislim da će svet biti lepše mesto za život, živimo u vremenu i u svetu gde veća riba jede manju, gde „slabiji“ gube bitke i otpadaju, a to često znači da gubljenjem imovine ili životom u nekretninama čije troškove održavanja ne mogu da plate, mnogi ljudi sada jedva sastavljaju kraj sa krajem ili čak ulaze u dugove, kako bi održali prvid da je sve u redu i da je sve po starom, a nije. Mnogima ponos i nekakav lokalpatriotizam i činjenica da su oni vlasnici nekretnina koje su poštenim radom stekli još njihovi očevi, dede, pradede, itd. ne dozvoljavaju čak ni pomisao da se presele bilo gde drugde.

Ali ne mora da bude tako. Volela bih da mi se što više ljudi sličnim meni, koji su u sličnoj poziciji kao što sam ja bila, a znam da vas ima mnogo, pridruže na ovu temu. Želim da vas ohrabrim da pronađete u sebi snagu da i vi isto učinite, umesto što čitam o ljudima koji sebi oduzimaju živote zato što su ostali bez imovine ili koji postaju slučajevi koji spavaju na klupi u parku i od kojih svi okreću glavu.

Nastavak u 2. delu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: