Zerek, Šićan mala..znate li šta znače ovi nazivi?

Ovo će biti jedna dugačka objava, pa se pripremite na putovanje kroz dalju i bližu istoriju Beograda, kroz prizmu mojih istraživanja i saznanja koja su iz njih proistekla. Zato me i nije me bilo neko vreme sa objavama zato što mi je bilo potrebno malo duže vreme za istraživanje tema o kojima želim da pišem, a teme se nekad nametnu i šetnjom po gradu u kome živite (ili gostujete). Kako su me obaveze vodile na Dorćol, nekako se nametnula i šetnja tim krajem, a par zgrada, na koje sam naišla, su me naterale da malo više istražim dostupne informacije, kako o samom kraju, tako i o tim konkretnim zgradama.

Kulturni centar „REX“, Jevrejska ulica broj 16 – Nekadašnje prihvatilište za stare i bolesne pripadnike jevrejske zajednice u Beogradu;

Ja, zapravo, mnogo volim Beograd. Uprkos tome što ga je legendarni „stručnjak“, francuski arhitekta Le Korbizje, nazvao „Najružnijim gradom, na najlepšem mestu..“, a domaći papagaji po inerciji ponavljaju tu rečenicu kao mantru, a da prethodno nisu ništa ZAISTA sami izučili, niti istražili, niti se pošteno prošetali gradom, a da to ne podrazumeva gledanje izloga i obilaženje kafića, smatram da samo oni koji ne poznaju dovoljno Beograd, mogu tako nešto da tvrde. Smatram i to da Beograd krije mnoge tajne, posebno o svojoj davnoj prošlosti. Na svega 12-tak kilometara od centra grada imamo Vinču, za koju se tvrdi da je bila centar Vinčanske civilizacije, iako moje lično istraživanje ide u prilog tome da je centar Vinčanske civilizacije bio sam, „glavom i bradom“ Beograd, i to baš deo na tromeđi Kalemegdana, Gradske biblioteke i Studentskog trga (možda tome posvetim poseban post). Kako god bilo, a i kako se Vinča nalazi u beogradskoj opštini Grocka, svakako se Beogradu nalazi 8000-10000 godina star centar nečega što nauka sada i zvanično priznaje kao najstariju evropsku civilizaciju, određujući je doduše, širim geografskim pojmom i shodno tome nazivajući je „Podunavskom civilizacijom“, pa kome ne smeta što je šija vrat neka je zove i tako. Da ne pominjemo katakombe i lagume iz antičkih vremena, dobar deo puta „Via militaris“ (Carigradski drum), koji ne prolazi samo kroz Beograd (trasa Bulevara Kralja Aleksandra, Smedervski put, pa na dalje ka Istoku) već i kroz celu Srbiju pa sve do nekadašnjeg Carigrada..

Google mapa Beograda, sa akcentom na ušće dveju reka, Dorćol i nekadašnji Zerek.

Zbirka mlađeg neolita i eneolita, NARODNI MUZEJ, Beograd;

Antičke stele i spomenici u beogradskim lagumimaTICKET.RS

Via Militaris, preteča Carigradskog druma –Wikipedia

Zapravo je Beograd, zbog svojih vodenih (Beogradska konfluenca, odnosno sedmorečje – za one koji ne znaju, Beograd je imao još nekoliko rečica i potoka koji su ostali zarobljeni u cevima modernog vodovoda, nakon njegove izgradnje) i kopnenih puteva, dopunjenih pogodnom klimom i drugim specifičnostima upravo i bio mesto sa najpovoljnijim uslovima za razvoj Vinčanske kulture. Osim blagoslova, takav položaj mu je doneo i prokletstvo da bezbroj puta bude osvajan, razaran i ponovo građen i dizan iz pepela, poput Feniksa. Beograd zbog toga nije doživeo sudbine drugih evropskih gradova koji, zbog udaljenosti, nisu bili poprišta verskih, krstaških, trgovačkih, geo-strateških i drugih borbi i ratova i koji su u miru mogli da se razvijaju u naselja kakva su danas, na prvi pogled puna istorije, jer su sačuvali gradska jezgra još iz srednjeg veka, a nekad i iz antike. Beograd je toliko puta rušen do temelja da samo obimna i detaljna arheološka istraživanja mogu da daju pravu sliku o njegovim nekadašnjim karakteristikama i fazama kroz koje je prošao, samo kad arheološka nauka ne bi bila i sama cenzurisana, pa se tako arheološka otkrića, posebno ona u centru grada, brže zakopaju i zaliju betonom nego što se iskopaju (Rajićev tržni centar, Studentski trg, Trg Republike, itd.).

Ustakljeni ostaci rimskog trga iz 2.veka u šoping centru u Rajićevoj (hvala im i na ovom prozorčetu, na kraju krajeva) – MONDO.RS

Na prvi pogled pretenciozna i prepotentana Facebook oznaka mnogih Beograđana da žive na „Istorijskom Dorćolu“, zapravo ne može biti tačnija. Dorćol, sa celim Starim gradom, koji sa obe svoje strane izlazi i na Savu i na Dunav, je centar svih ovih zbivanja, a za koji se ja nadam da će jednog dana biti propisno istražen, a svi podaci i otkrića isto tako propisno obnarodovani i to od strane verodostojnih, domaćih autoriteta. Ipak, sada se nećemo baviti daljom prošlošću, već onom na prelazu iz 18-tog u 19-ti, 19-ti i početak 20-tog veka, onom u kojoj je Beograd samo jedna mala varošica, koja izgleda, na prvi pogled, više nego skromno. Često možemo čuti da je Beograd, na prelasku iz otomanske vlasti u ruke srpskih ustanika, bio samo jedna „turska kasaba“, mala, neugledna, opasana šancem i rovovima punim đubreta i smrdljive vode. Ipak, život koji je vrveo u toj maloj varošici, mislim da je kasnije bio model za gradove poput Njujorka i drugih svetskih metropola. Jer u to vreme nije bilo previše gradova u svetu sa takvim okolnostima u kojima su mogli da se nađu pripadnici tri vere i više nacionalnosti. Iako govorimo o vremenu kada je Beograd još uvek bio pod turskom vlašću, malobrojna varošica je upravo zbog pomenutog geo-strateškog položaja, unutar svojih zidina privukla pripadnike raznih naroda, osim domaćih Srba i Turaka osvajača. Beograd se tada delio na Gornji i na Donji grad, a sve se dešava na potezu današnje ulice Kralja Petra Velikog (sa Dubrovačkom u produžetku) i sa Uzun Mirkovom ulicom kao granicom između Donjeg i Gornjeg grada. Upravo ovo mesto se nekada zvalo Zerek, za šta se pretpostavlja da je to turski naziv za uzvišeno mesto sa koga se pruža pogled, kao neka vrsta vidikovca.

Beograd za vreme Karađorđeve vlasti – 011INFO.com

U Gornjem gradu, iznad Uzun Mirkove ulice, većinski su živeli Srbi i po koji drugi, malobrojni pravoslavci , poput Cincara, dok je Donji Grad bio pravi Melting Pot, sačinjen od stanovnika različitih vera i nacionalnosti: tu žive opet Srbi izmešani sa Jevrejima, Cincarima, Romima, Jermenima, Turcima, Arbanasima, Bugarima i raznim drugim nacionalnostima i među sobom održavaju veoma živu trgovinu i zanatstvo. Zapravo, Beograd je jedan od retkih evropskih gradova koji nije imao geto za Jevreje. Umesto toga oni su bili dobro prihvaćeni, kako od strane Srba, tako i od strane Turaka i drugih naroda. Osim sporadičnih sukoba između Srba i Turaka, svi oni žive u popriličnoj harmoniji, poštujući međusobne razlike i uverenja. Možda Beograd upravo odatle i od tada vuče svoj kosmopolitski duh koji je i danas živ (ali na žalost često začinjen i duhom autošovinizma i srbofobije, kao da nije moguće biti i kosmoplita i rodoljub istovremeno, bez obzira kog si porekla).

Beograd, slike Donjeg i Gornjeg grada, 19. i početak 20. veka – Izvori: Sećanja.com, 011INFO.com, Pinterest ,

Septembar 1904. ; Scene iz Donjeg Grada, DorćolYou Tube: Guy Jones

Nakon odlaska Turaka i svih zabrana i represija koje su držali nad domaćim stanovništvom u Beogradu ostaje jedna esencija, jedan koncentrat preostalih stanovnika u vidu najplodnijeg tla, spremnog da se kulturno i umetnički izrazi u punom potencijalu i koje mu je, nešto kasnije, podarilo neke od najdarovitijih pisaca, slikara, glumaca i drugih javnih ličnosti, da je prosto neverovatno da se svi oni nađu u isto vreme na tako malom mestu. Iz današnje perspektive, kada u dvomilionskom Beogradu, pa i celoj Srbiji, ni lupom ne možeš da nađeš verodostojne predstavnike intelektualne elite, a da su istovremeno i rodoljubi (bez obzira kog su porekla i nacionalnosti, još jednom to ponavljam), zaista deluje neverovatno da se među, tada još uvek malobrojnim, stanovnicima Beograda, na njih svega negde oko 70000 stanovnika, nađe toliki broj takvih veličina kao što su: Đura Jakšić, Radoje Domanović, Branislav Nušić, Jovan Jovanović Zmaj, Bora Stanković, Stevan Sremac, Janko Veselinović, Čiča Ilija Stanojević, Dobrica Milutinović, Žanka Stokić i mnogi drugi, tu zapravo imamo tri generacije ovakvih veličina po kojima će mesto gde su voleli da se okupljaju, čuvena Skadarlija, postati poznato po boemima i boemštini.

Upravo je Branislav Nušić, ovaj put u ulozi putopisca u sopstvenom gradu, do tančina, fotografski detaljno i gotovo taksativno, opisao Beograd tog vremena, sa svakom kućom, radnjom, radionicom, trgovinom ili kafanom, njihovim vlasnicima, posetiocima i članovima porodica. On je to uradio tako da se gotovo može osetiti miris ili čuti zvuci tadašnjeg Beograda. A upravo je taj i takav Beograd, konglomerat različitih nacija, vera, običaja i profesija, uslovio pojavu gore opisanih, autentičnih skadarlijskih boema, pa ću ponovnim, napred-nazad osvrtanjem, na Beograd ovog doba, pokušati da ukažem na značaj same Skadarlije iz tog perioda, a koja je bila potpuno drugačija od onoga što je danas.

Skadarlija, nekad – Srbija-Forum.com
Deca potomaka Roma iz nekadašnje Šićan Male, kasnije Skadarlije – YouTube/ Muzej Jugoslovenske Kinoteke

Predstave koje Beograđani imaju o Skadarliji su da je ona oduvek takva bila, ali istina je malo drugačija. Skadarlija je nekada bila zaista krajnje siromašno i udaljeno predgrađe Beograda, na samoj granici sa tadašnjom Palilulom, a kroz koju je tekao potok koga su ondašnji stanovnici zvali Bibija, po svom božanstvu koje su time želeli da umilostive da potok ne nabuja previše za vreme padavina i time im stvori dodatne probleme. Skadarlija je zapravo bila ta Šićan mala, što je bio turski naziv za romsku mahalu. Ja lično same Rome doživljavam kao autentične svetske tvorce onoga što nazivamo boemštinom, pa mi je žao što i sami nisu bili inkorporirani u stvaranje Skadarlije kakvom je danas znamo, a umesto čega je izvršena džentrifikacija kojom su tamošnji Romi preseljeni na Čuburu, u ono vreme takođe periferiju.

Knez Miloš – Wikipedia

Naime, po odlasku Turaka, Knez Miloš je krenuo sa pretvaranjem „turske kasabe“ u moderan grad sa evropskim odlikama. Ne samo Skadralija već i sam gore opisani Zerek, pa i čitavi Gornji i Donji grad, doživeli su transformaciju načina gradnje kuća. Pre Kneza Miloša kuće su građene u tradiconalnom balkanskom stilu bondručne gradnje, sa potpornim gredama i uz pomoć materijala poput gline, peska, slame, cigli od ćerpiča, itd. Iako je toplotna izolacija u ovakvim kućama bila dobra i leti i zimi, one nisu bile dugog veka, dok je organski materijal privlačio miševe i raznorazne insekte. Ineteresantan podatak je da je redovno krečenje bilo to koje je u ovom slučaju korišćeno za dezinsekciju i deratizaciju, a domaćini su prilikom slava pred gostima dimom sveće garavili plafon, kako bi ih oni uskoro zatekli sveže okrečene. Ipak, Knez Miloš je polako počeo da uvodi evropski način klasičnog zidanja ciglom. Naš narod je jako teško prihvatio ovakav način gradnje pa su prve kuće zidane u prelaznoj verziji bondručne i zidane gradnje, da bi kasnije potonji stil bio opšte prihvaćen. Sa izgradnjom Narodnog pozorišta , iseljavanjem Roma na Čuburu, kao i prvim urbanističkim planom koji je uslovio pojavu novih ulica, glumcima i članovima Narodnog pozorišta sada je bilo lako da se peške spuste do Skadarlije, pogotovo od kada im je bila zatvorena omiljena kafana „Dardaneli“ koja se nalazila blizu Trga Republike.

Primerci bondručne gradnje, u starom balkanskom stilu, sa nekim orijentalnim karakteristikama

Zapravo su kafane i gostionice bile te koje su u ondašnjem Beogradu bile žile kucavice u kojima se odigravao sav društveni život njegovih stanovnika. Kafane su bile brojne i imale su najrazličitija i veoma živopisna imena. Upravo je Nušić najbolje opisao kafane i život koji se odvijao u njima, a po tim njegovim opisima tu se trgovalo, tugovalo, družilo, kumovalo, tu se ugovarali poslovi, brakovi, tu su se pisale tužbe i presude, tu se zaljubljivalo, lumpovalo, tu su spajani ljudi u ortakluke i izlazili iz istih. Prihod koji su ostvarivali vlasnici kafana i njihovi gosti, trgovci, zanatlije i fabrikanti, je bio takav da su oni bili ti koji su svoje sinove počeli da šalju na školovanje u inostranstvo, a koji su vraćajući se u taj isti Beograd i sami doprineli da se kod nas poseje klica evropejstva i stvori građanska klasa slična onoj u drugim evropskim gradovima.

Kafana „Dardaneli“, pre rušenja 1901. godine – StariBeograd.com
Hedonizam kod Gabaja 🙂 – YouTube/Muzej Jugoslovenske Kinoteke

Vratimo se ponovo na kafanu „Dardaneli“ , potragu za izgubljenim rajem koji su stanovnici Beograda pronalazili u njoj, kao i Šićan mali koja je počela da se transformiše u boemsko srce grada – Skadarliju. Po nalogu Kneza Miloša tu su prvo počeli da se doseljavaju siromašniji stanovnici iz Gornjeg i Donjeg grada, koji su i sami, osim svojih kuća, tu počeli tu da prave i otvaraju prve gostionice i kafane. Vratimo se sada i na glumce koji su tu počeli da se okupljaju i sa sobom povukli i čitav niz drugih darovitih sugrađana, poput gore pomenutih pisaca, slikara, novinara i drugih javnih ličnosti. Skadarlija je tako ubrzo postala njihovo stecište i središte kulturnog, pa i političkog, zapravo čitavog društvenog života Beograda. U kafanama su napisana mnoga književna dela, tu su pokrenute mnoge novine, mnogi politički pokreti su tu takođe začeti. Tu se, uz pesmu, igru i šalu, pisalo, slikalo, polemisalo, filozofiralo. Tu se orilo i od smeha i od plača, jer kako bi drugačije bilo pored toliko emotivnih aktera čitave skadarlijske priče i njihovih neuzvraćenih ljubavi. Tu su ispisane pesme posvećene fatalnim glumicama Narodnog pozorišta. Gazde skadarlijskih kafana su toliko cenili svoje goste, od kojih su mnogi bili tako siromašni, da su im često opraštali dugove, samo kako bi ih ponovo imali u društvu i kao svoje goste. Duh zajedništva je bio na visokom nivou među tadašnjim Beograđanima, pa su često znali i da skupe novac za nekog od ovakvih delikatnih cvetaka u nevolji. Ali taj duh, po svemu sudeći, nije predugo potrajao, a opet je, kao kakav bljesak, trajao dovoljno dugo da nam da sve ove ljude i njihova dela. Razlozi su bili brojni: novo doba, smena generacija, ustanci i ratovi. Veliki broj prvobitnih kafana je nestao, a nova generacija boema, opet po opisima Branislava Nušića, nije bila ni nalik onoj prvobitnoj, koju je on nazivao autentičnom generacijom beogradskih boema. Od nekadašnje umetnički plodne Skadarlije, rasadnika talenata na raznim poljima, danas nam je ostala Skadarlija kao turistička atrakcija i mesto gurmanskih pohoda. Lome se koplja oko toga kako Skadarlija treba da izgleda, ali moj lični utisak je da je ovo što danas imamo samo bledi odjek onoga što je arhitekta Bogunović pokušao da sačuva i objedini u Skadarliju koju smo imali za vreme SFRJ, koja je bila kudikamo bolja verzija same sebe od one koja je danas.

Začuđuje i to da su današnja alternativa kafanama, popularni kafići, takođe bleda senka onoga što su nekada bile kafane i da oni današnjim Beograđanima u najboljem slučaju služe za čašicu razgovora, a najčešće za tzv. blejanje i zujanje, nego za ostavljanje bilo kakvog traga o kome će neka buduća pokoljenja moći da pripovedaju. Šta više, često su kafići i picerije 90-tih, a neretko i danas, bili stecišta raznih kriminalaca i društvenog taloga uzdignutog u „društveni krem“, gde se kuju neke druge vrste planova, na opštu štetu građana, samog grada, pa i države.

Devastacija koju su za sobom ostavili novi ratovi i ratna razaranja, krize, smene društvenih uređenja (od kojih ni jedno Beogradu nije podarilo makar koliko-toliko vredan urbanistički plan, već neverovatan razvoj grada, potpuno neplanski, sa divljim naseljima bez odgovarajućeg vodovoda i kanalizacije i sa takvom zbrkom sa pravcima u kojima se protežu divlje građene ulice da ja i dan danas pokušavam da rastumačim mapu sa spletom ulica, na Zelenom Brdu, recimo) je takva da urbanistička situacija sa Beogradom deluje potpuno beznadežno, pogotovo kad su u pitanju prigradska naselja. Pa ipak, duh prošlosti i onoga što je Beograd mogao da bude, u šta je krenuo da se razvija, pa je to prekinuto, još uvek je živ i oseća se u mnogim kutcima grada. Beograd je stara lepotica kojoj se može vratiti stari sjaji i dati novi, samo malo pažljivijim planiranjem i odnosom nas samih Beograđana prema njemu.

Kosančićev venac – Bgd365.rs

Postoje i drugi krajevi u gradu, poput Kosančićevog venca, kao prvog koji mi pada na pamet, a koji mogu da posluže kao modeli za uređenje drugih gradskih ulica, za koje (lično) nemam ništa protiv da se urede tako da izgledaju „istorijski“. Ne kažem da je dovoljno iskaldrmisati ulicu i poređati kafiće, ali iskaldrmisati ulice (kvalitetnom i kvalitetno ugrađenom kaldrmom) , otvoriti replike nekadašnjih kafana, dati im slična ili ista imena, postaviti fenjere i drugu, „romantičnu“ uličnu rasvetu, poput sitnih diodnih svetiljki u nizovima kojima se mogu okititi ograde i tende takvih kafanica, sve to dodatno oplemeniti cvećem, drvoredima, dovesti muzičare, zakonom odobriti samo starogradske pesme i muziku, u tim ulicama otvoriti galerije, ateljee, male štandove za prodaju umetničkih dela, rukotvorina i raznih drugih proizvoda iz kućne radinosti i zanatskih radionica – ja ne znam zašto bi to bio problem. Druge zemlje da su imale Skadarliju, stvorile bi repliku po jedne (minimum) u svakom gradu, pa makar je crtali kao filmsko-scenski dekor i kao pozadinu iza takvih kafana.

Primer rasvete u njujorškom „Tavern On The Green“

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: